Veoma mali deo modernog sveta je divlji, a još manji procenat je „prirodan“ = nepromenjen ljudskim aktivnostima. U Evropi, teško ćete naći predeo u kome ne dominiraju farme, komercijalne šume, urbane sredine, i betonski kanali ili obale. Ako biste želeli da pronađete pravu divljinu Evrope, morali biste biti veoma veoma uporni. Dobar primer divljine u Evropi je 2000 godina stara Bjalovješka hrastova šuma koja se prostire na 3000 kvadratnih kilometara na granici Poljske i Belorusije koja je najveće stanište bizona i vuka u Evropi. Čak je i Bjalovješka šuma u jednu ruku polu-prirodna. Bizoni i vukovi su na ovo područje ponovo nastanili nakon što ih neko vreme nije bilo a hrastovi su nekako preživeli prethodne seče šuma. Ova šuma se razlikuje od ostalih šuma Evrope, ima dozu veličastvenosti i odaje utisak drevnosti. Puna je divljeg života, i ako znate gde da gledate videćete da vrvi od insekata, gljiva, bizona, ukova, riseva koji privlače ekoturiste. Većina severoistoka Evrope je nekada bila prekrivena ovakvim šumama.
Jedna Bjalovješka šuma nije dovoljna! Potrebno je restaurirati, tj. „oživeti“ još ovakvih drevnih šuma, zajedno sa močvarnim područjima, livadama i obalama. Ovakvi predeli nisu samo stanište za divlje životinje, oni su sjajna mesta na kojima ljudi mogu uživati u prirodi a povrh svega oni su ključni za ekološke procese u kojima se iz atmosfere uklanja ugljen-dioksid a proizvodi čista voda i stvara zaštita od poplava. Podivljavanje može biti uzbudljiv poduhvat čije pozitivne efekte polako počinjemo da razumemo.
Dileme polu-divljine
Ostvardersplasen u Holandiji, pokazuje potencijale koje podivljavanje močvarnih predela ima ali i sve izazove koje ovakav projekat može imati. Ostvardersplasen je veliki (22 kvadratna kilometra) polder nastao isušivanjem mora 1968. godine. Sastoji se od mešavine močvara i suvih delova koji su nastanjeni crvenim jelenom, poljskim konjima i Hek bikovima. Ovaj Holandski lokalitet ilustruje kako se jedan predeo brzo može nastaniti divljim vrstama. Ovo područje vrlo brzo su nastanili i belorepi orlovi koji su se proširili iz Istočne Evrope kao i velike bele čaplje koje su došle iz Južne Evrope. Dok stojite na obodu ovog predela možete lako zamisliti da je ovo u stvari drevna močvara koja je pod zaštitom a ne veštačka geološka tvorevina nastala nešto više pre 50 godina. Kao one sunđeraste igračke koje stavite u vodu da nabubre – dodajte vodu i sačekajte da se stvori divljina. Iako deluje jednostavno, priča ove močvare nije bez svojih kontroverzi.
U nedostatku prirodnih predatora, koje su odgovornosti konzervatora kada predeo nasele životinjskom vrstom?
Naseljavanje ovog prostora jelenima, konjima i stokom je bio pokušaj da se rekreiraju odlike starih evropskih pašnjaka ali nekoliko domorodačkih vrsti, poput vapita, divljeg vepra i bizona nedostaju. Iz ovog razloga vode se rasprave među konzervatorima prirode oko toga koliko Ostvardersplasen močvara odgovara prirodnom ekosistemu. Ono što je kontroverzno sa ovim lokalitetom jeste njegova mala veličina i odsustvo velikih predatora kao što su ris i vuk. Životinje koje pasu su ograđene u prostoru bez opasnosti pa su se zato njihovi brojevi eksponencijalno povećavali a nekih godina je zbog ovoga dolazilo i do velikog pomora jedinki. Mnogi smatraju kako je ova praksa, tj. naseljavanje životinja u ovakve uslove vrlo okrutno jer one umiru od gladi i hladnoće. Ovako nešto ne bi bilo dozvoljeno u praksi uzgoja stoke, stoga ne bi trebalo da bude dozvoljeno ni u praksama očuvanja staništa naročito jer ga sprovode ljudi koji tvrde da mare za ove životinje. Ovo je pitanje za pobornike podivljavanja – U nedostatku prirodnih predatora, koje su odgovornosti konzervatora kada predeo nasele životinjskom vrstom? Rešenje koje se namtenulo nakon mnogih žustrih rasprava podrazumeva zimsku prehranu a nekada i odstrel jedinki iz krda.
Slični problemi mogu nastati u projektima malih razmera ali na većim područjima ovakvih problema ne bi bilo, naročito ako veliki mesojedi mogu da rekolonizuju ta područja prirodnim putem. Ostvardersplasen je veliko područje, ali nedovoljno veliko da omogući migraciju životinja koje pasu. Zalihe vode su kontrolisane a populacije riba nisu u potpunosti prirodne. Najbitnije od svega je nedostatak velikih mesojeda koji bi u normalnim okolnostima uklonili stare ili bolesne jedinke vrsta biljojeda. Da li je ovaj projekat uspešan ili neuspešan? Odgovor može zavisiti u odnosu na predele sa kojima poredimo ovu močvaru, tj. da li ih poredimo sa Holandskim farmama ili sa evropskim močvarama starim hiljadama godina.
Britanija u cvatu
U Velikoj Britaniji mnogi projekti nastojali su da rekreiraju prirodna staništa ali su oni bili relativno malih razmera. U Istočnim Anglima postoji nekoliko projekata kojima su stvoreni močvarni ekosistemi. Oni podrazumevaju rezervat Lakenhet Fen (3 kvadratna kilometra, sprovodi ga Kraljevsko društvo za zaštitu ptica), Grejt Fen (50togodišnji projekat osmišljen da obuhvata područje od 37 kvadratna kilometra koji sprovode fondovi za divljinu iz Bedfordšira, Kembridžšira i Nordhamptonšira) i Viken Fen (trenutno 5 kvadratnih kilometara a po projektnom planu od 100 godina 55 kvadratnih kilometara i sprovodi ga Nacionalni fond). Svi ovi projekti smatraju se uspešnima iako nijedan ne namerava da povrati baš sve prirodne procese i sve nekadašnje vrste životinja. Ovi projekti mogu se shvatiti kao „lagano podivljavanje“ a čak su i u ovom manjem obimu oni naišli na mešane reakcije lokalnog stanovništva.
Domaće životinje koje pasu uz divljeg vepra obavljaju veliki deo posla kada je reč o upravljanju staništima. Možda najveći visokoprofilni projekat podivljavanja u Velikoj Britaniji je projekat u Knepu, u Susaksu koji je pretvorio 15 kvadratnih kilometara propalog poljoprivredong zemljišta u lokalitet koji buja od života. U ovom području nekoliko vrsta domaćih životinja koje pasu (stoka, poniji i svinje) zajedno sa divljim svinjama obavljaju veći deo posla u pogledu upravljanja ovim lokalitetom. Knep generiše profit tako što se plasira kao destinacija za kampovanje, venčanja i razne aktivnosti u prirodi a uz to proizvodi i veliku količinu mesa. Upravnici ovog lokaliteta zapravo obavljaju funkciju prirodnih predatora a meso životinja hrane finansije projekta umesto riseva i vukova. Knep je za manje od 10 godina postao najbitniji lokalitet u Ujedinjenom Kraljevstvu koje je stanište retkih vrsta kao što su slavuji i grlice. Ovo je takođe jedno od retkih mesta gde i dalje možete videti ugroženog ljubičastog carskog leptira. Ovaj projekat je uspešan jer je za cilj imao imitiranje prirodnih procesa a ne dobrobit za određenu vrstu životinja. Vlasnici ovog projekta, Burel porodice tvrde da ih upravo ta njihova vizija uspešno izdvaja od konvencionalnih organizacija za očuvanje prirode. Oni takođe priznaju da su dobrano koristili programe vlade što znači da njihov projekat, barem donekle zavisi od poreza, tj. novca građana.
Divlji put ka napred
Šta su glavne prepreke podivljavanju? Glavna prepreka jeste da su projekti podivljavanja radikalni pa su i rizičniji od tradicionalne konzervacije prirode. Postoji koncenzus da bi mesta poput Bjalovješke šume trebalo biti zaštićena zbog svoje jedinstvene vrednosti ali opet kada bi neko želeo da ponovi ovakav projekat u zapadnoj Evropi naišao bi na oštar otpor. Drugi prepreka je ta što su ovakvi projekti skupi. Odakle će taj novac doći i da li će vlade imati veću ulogu u finansiranju najboljih predloga projekata?
Projekti podivljavanja su radikalni pa su i rizičniji od tradicionalne konzervacije prirode. Iako nismo sigurni da je podivljavanje najbolji pristup, svakako znamo da je prilično dobar. Svaki gradski park mogao bi imati više neposečenih travnjaka i svaki rezervat prirode bi trebalo da ima više predela koji su prepušteni sebi samima. Kada razmišljamo o široj slici, nacionalni parkovi su idealna mesta na kojima možemo omogućiti prirodnim procesima da se neometano odvijaju. Umesto što su samo zaštićena područja, oni bi trebalo da postanu divlja područja. Nacionalni parkovi Velike Britanije, poput Pik distrikta ili Jokšir Dejlsa mogli bi postati glavni centri šuma sa prirodnim odlikama, močvarama i mnogo većim brojem domorodačkih vrsti kao što su crvena veverica, kuna zlatica i dabar. Oni bi takođe mogli dosta doprineti lokalnim ekonomijama tako što bi podstakli ekoturizam. Nacionalni parkovi su najbolji poligon za isprobavanje dobrobiti podivljavanja – i srećom njihova uloga se trenutno preispituje u Engleskoj. Nadajmo se nekim radikalnim projektima podivljavanja koji bi doneli dobrobit i za divlje životinje i za ljude.
Prevod: Milan Zlatanović
Fotografija: Artur Raćkos
This project is organised by the Green European Foundation with the support of Green Forum and with the financial support of the European Parliament to the Green European Foundation // Tekst je preveden u okviru projekta Zelene evropske fondacije (Green European Foundation) uz podršku Green Forum-a i uz finansijsku podršku Evropskog parlamenta.
glasnikokvir.wordpress.com 