Borba da se ekocid prepozna kao zločin protiv čovečanstva i u međunarodnom i nacionalnom pravu traje više decenija.
Tokom ovog vremena, počinjeni su nebrojeni zločini nad ekosistemima i njihovim stanovnicima – ljudima i životinjama – sa razarajućim efektima. Sada je ekocid konačno ušao u političku agendu u Evropi i širom sveta. Međutim bitka za osiguranje da zakoni znače da će počinioci biti izvedeni pred lice pravde daleko je od pobede.
U junu 2020, članice francuske Građanske konvencije o klimi glasale su 99% u korist održavanja referenduma o “usvajanju zakona koji kažnjava zločin ekocida u kontekstu devet planetarnih granica”. Mesec dana kasnije, u otvorenom pismu liderima 27 država članica EU, Greta Tunberg, 150 istaknutih naučnika i skoro 3000 drugih potpisnika pozvali su EU da pomogne da ekocid postane zločin prema međunarodnom pravu.
Kao što nagoveštava njegova etimologija, koja potiče od grčke reči oikos, “dom” i latinskog occidere, “ubijati”, ekocid je doslovno uništavanje našeg doma, naših ekosistema. Iako se pravna rasprava oko tačne definicije koncepta i dalje vodi, od vitalnog je značaja je da se krećemo ka njegovom priznavanju na svakom normativnom nivou. Semantici na stranu, cilj je jasan, zajednički i hitan: zaustaviti ekocide koji direktno ugrožavaju naše ekosisteme i ljude koji od njih zavise. Ova vanredna situacija je jasnija širom sveta, dan za danom.
Poreklo ekocida: Vijetnam i agens oranž
Od 1966. godine, termin “ekocid” koristi se za opisivanje onoga što naučnici smatraju uništavanjem čitavog prirodnog okruženja i rezultirajućim uticajem na ljudsko zdravlje. Koncept datira iz Vijetnamskog rata; tokom “najvećeg hemijskog rata 20. veka“, američko vazduhoplovstvo poprskalo je desetine miliona litara agensa oranž na Vijetnam. Ovaj izuzetno toksični herbicid uništio je oko 5 miliona hektara šume. Pored povećanja bolesti povezanih sa širenjem komaraca, ovi herbicidi takođe uzrokuju rak i urođene mane. Švedski premijer Olof Palme otvorio je 1972. godine Konferenciju Ujedinjenih nacija o našem okruženju nazvavši Vijetnamski rat ekocidom.
Pet decenija kasnije, pravne posledice štete po ljudsko zdravlje i životnu sredinu prouzrokovane agensom oranž još uvek se odigravaju. 2014. godine, vijetnamski aktivista Tran To Nga, na koga je herbicid direktno uticao, tužio je 26 multinacionalnih kompanija koje su proizvodile agens oranž, uključujući Monsanto and Dow Chemical[1], na francuskom sudu. Četiri godine kasnije, saslušanja tužbe Tran To Nga trebalo je da se održe u Parizu 12. oktobra 2020. godine, obećavajući šansu da se odgovorne korporacije konačno pozovu na odgovornost. Međutim zbog pandemije, kao i ponovljenih zahteva za odlaganje od strane multinacionalnih kompanija, saslušanja su pomerena za 25. januar 2021.
Širenje ekocida
Od 1970-ih otvorili su se novi frontovi u borbi protiv ekocida: protiv njega se više ne bore samo sudovi, već i zakonodavna tela. Cilj je zabraniti ekocid na nacionalnom, evropskom i internacionalnom novou.
1984. godine u Bopalu, Indiji, curenje hemikalija iz postrojenja za pesticide u vlasništvu Union Carbide – sada deo Dow Chemicals – ubilo je 20,000 ljudi. I danas, preko 100,000 drugih stanovnika i dalje pati od ozbiljnih zdravstvenih problema uzrokovanih gradskim vodosnabdevanjem, koje sadrži nivoe teških metala nekoliko miliona puta veće od normalnog. U Ekvadoru, između 1965. i 1992. godine, američka naftna kompanija Chevron Texaco opustošila je domorodačke teritorije u Amazoniji i zatrovala preko 30,000 njenih stanovnika, koji sada žive na području sa najvećom stopom raka u Latinskoj Americi. Firma je do sada uspela da izbegne kaznu. U aprilu 2010. eksplodirala je Deepwater Horizon, naftna platforma kojom je upravljala britanska kompanija BP u Meksičkom zalivu. Tokom nekoliko meseci, više od 800 miliona litara sirove nafte izlilo se u to područje, preteći oko 400 vrsta životinja i zagađujući preko 2,100 km obale[2].
Monsanto proizvodi herbicid koji se najčešće koristi na svetu, visoko toksičan Roundup. Ne samo da je Monsanto igrao glavnu ulogu u iscrpljivanju tla i vode, izumiranju određenih vrsta divljih životinja i smanjenju biodiverziteta, savezni sud u San Francisku kompanija takođe je naredio kompaniji da plati odštetu čoveku sa rakom koji je redovno koristio njihove proizvode više od 30 godina. 2017. godine, sudije koje su sedele u Međunarodnom sudu Monsanto pozvale su da se ekocid učini krivičnim delom prema međunarodnom pravu. Nažalost, postoje brojni drugi prošli i skorašnji primeri ekocida širom sveta, poput štetnog uticaja hlordekona na francusko karipskim ostrvima Gvadelup i Martinik – ekocida upotrebom pesticida.
Ekološki zločin i pravda u antropocenu
Međutim, najveći ekocid od svih je mnogo manje vidljiv: difuzno zagađenje, posebno emisija gasova sa ekeftom staklene bašte od strane “glavnih ugljeničnih zagađivača”. Ovih 25 multinacionalnih kompanija sa fosilnim gorivima odgovorno je za 51% emisije gasova sa efektom staklene bašte između 1988. i 2015. Za zločin ekocida odgovorni su oni, ne obični građani.
Gornji primeri pokazuju da su, po izboru ili iz svesnog nemara, ove kompanije izvršile ekocide, bilo da su difuzne prirode ili proistekle iz jednog dela ili nesreće, koje su nepopravljivo oštetile čitave ekosisteme i zauvek uništile živote ljudi koji od njih zavise. U tom smislu, borba protiv ekocida ima mnogo zajedničkog sa istorijskom borbom za socijalnu pravdu u našim društvima. Neprijatelj je isti: mali broj indistrijskih giganata i šire gledano, produktivistički sistem kom oni pomažu u održavanju. Borba eksploatisanih protiv eksploatatora sada je postala borba zagađenih protiv zagađivača, jer iako uticaj uništavanja ekosistema na ljude potencijalno pogađa sve, siromašni će prvi biti pogođeni – i to najjače.
Pandemija koja trenutno besni u gotovo svakom društvu jasno nam pokazuje zajedničku nit između različitih borbi. Covid-19 je zoonoza, virus koji se prenosi sa životinja na ljude; ova životinja je vrlo verovatno bila pangolin, ugrožena vrsta ali naučnici tek treba da utvrde tačan uzrok. Zaista, uništavanje ekosistema podstiče kontakt između ljudi i divljih životinja koje prenose zarazne bolesti, poput malarije ili ebole. Najugroženiji ljudi su prve žrtve izbijanja bolesti. Procenjuje se da bi gotovo pola milijarde ljudi širom sveta moglo biti gurnuto u siromaštvo tokom možda najveće socijalne krize u istoriji. „Pobednici“ pandemije su, međutim, iste kompanije koje svojom težnjom za kratkoroćnom vrednošću akcionara promovišu aktivnosti koje uništavaju životnu sredinu i potkopavaju samu strukturu ekonomije. Najnoviji izveštaj Okfama podvlači kako, dok je 400 miliona radnika izgubilo posao tokom poslednjih nekoliko meseci, 500 najvrednijih kompanija na svetu videlo je da im se profit povećao za 156%.
Javnost jasno zna ko su ove kompanije, što pokazuju zaključci Građanske konvencije o klimi (CCC). Moralno merilo koje je konvencija usvojila u definisanju krivičnog dela ekocida je znanje glavnih zagađivača o posledicama svojih aktivnosti, a ne namera da nanesu štetu, što bi većini njih omogućilo da pobegnu od bilo kakvog krivičnog gonjenja. Ovaj pristup može zahtevati više rada pre nego što se prevede u pravni termin ali to je legitiman zahtev. Zapravo, ove multinacionalne kompanije vođene su pohlepom i ne mogu poreći svoje znanje o zastrašujućoj putanji na kojoj je klima, niti o šestom događaju masovnog izumiranja koji izazivamo.
Zaključci konvencije takođe označavaju važan korak ka redefinisanju uloge ljudi u njihovom okruženju, što naglasak stavljen na „planetarne granice“ takođe pokazuje. Planetarne granice su pragovi koji se naučno izračunavaju od 2009. godine od strane Stokholmskog centra za otpornost: ako pređemo ove granice, rizikujemo da uđemo u planetarno stanje koje direktno ugrožava opstanak ljudi. Dakle, radi se o osporavanju trenutnog ekonomskog konsenzusa koji je zasnovan na eksploataciji i degradaciji prirodnih resursa, koji se posmatraju kao da su neograničeni. Konvencija definiše zločin ekocida kao: „svaka radnja koja je prouzrokovala ozbiljnu ekološku štetu doprinoseći jasnom i značajnom prodoru planetarnih granica, preduzeta sa neporecivom svešću o posledicama koje bi mogle da rezultiraju“. Iako ove granice još nemaju dovoljno precizne i naučno dogovorene definicije koje se mogu koristiti kao vodeći principi za javnu politiku, rad se nastavlja u ovom pravcu, posebno u Evropskom parlamentu.
Izgradnja osnove za delovanje u međunarodnom pravu
Od 1970-ih, borba protiv ekocida prešla je sa sudova na zakonodavna tela, sa ciljem da se ekocid izbaci van nacionalnog, evropskog i međunarodnog nivoa. Iz pravnih i operativnih razloga, koliko iz filozofskih, tako i prosto zbog razmera štete nanete planeti, bitka se vodila na međunarodnom nivou. Iako se čini da je mogućnost međunarodne konvencije o ekocidu koju sponzorišu na primer Ujedinjene nacije, predaleko da bi sprečila katastrofu koja se trenutno odvija, dodavanje zločina ekocida – zajedno sa zločinima protiv čovečnosti – do Rimskog statuta koji je u osnovi Međunarodnog krivičnog suda (MKS) sada je na stolu.
Ideja nije nova: već 1985. godine Vitaker-ov izveštaj, podnet Komisiji Ujedinjenih nacija za ljudska prava, preporučuje da ekocid postane zaseban međunarodni zločin, zajedno sa genocidom, etnocidom i kulturnim genocidom. Između 1991. i 1996. godine, pri podsticaju Komisije za međunarodno pravo, tela UN-a za kodifikaciju zakona, zaista se uzimalo u razmatranje da nanošenje ozbiljne štete životnoj sredini postane međunarodno krivično delo. Međutim, planovi da se ekocid učini zločinom na kraju su napušteni.
2016. godine, glavni tužilac MKS-a, Fatu Bensuda, objavila je svoju nameru da da prioritet „krivičnom gonjenju zločina Rimskog statuta koji su počinjeni ili koji, između ostalog, rezultiraju uništavanjem životne sredine, ilegalnim iskorišćavanjem prirodnih resursa ili nezakonito oduzimanje zemlje“. Time, institucija je prvi put uspostavila vezu između zločina protiv čovečnosti i zločina protiv životne sredine. Prateći CCC, Emanuel Makron se takođe obavezao da će „ovaj zločin [ekocid] ugraditi u međunarodno pravo“. Ali ove reči tek treba da se poklope sa akcijom: glavni tužilac MKS-a više ne može učiniti ništa bez podrške država članica. Desetak njih je prema svom nacionalnom zakonu već učinilo ekocid zločinom: Vijetnam, Rusija, Kazahstan, Kirgistan, Tadžikistan, Gruzija, Belorusija, Ukrajina, Moldavija i Jermenija.
U Brazilu, nakon katastrofe na brani Brumadino u januaru 2019. godine, Zastupnički dom zemlje usvojio je niz zakona (koji još uvek čekaju odobrenje), od kojih jedan kriminalizuje ekocid, koji definiše kao prouzrokovanje – namerno ili ne – ekološke katastrofe koja je rezultirala značajnim uništavanjem flore ili smrt životinja. Slična dešavanja su u toku u Argentini i određenim meksičkim državama.
Evropa: Prateći ne vodeći
U EU, Italija je prva zemlja koja je štetu nanetu ekosistemima učinila zasebnim zločinom. Od 2015. godine, njen krivični zakon predviđa krivično delo koje se može kazniti zatvorom zbog izazivanja „ekoloških katastrofa“, koje su definisane kao „nepovratne promene nanete ravnoteži ekosistema ili promena ravnoteže ekosistema, čije bi ispravljanje imalo naročito ozbiljne posledice po zajednicu“.
U Francuskoj, 2019. godine, Senat je odbacio predlog da ekocid bude zločin u francuskom zakonu time što su kažnjavali “posebno ozbiljne zločine prema okolini”; novi predlog je onda takođe odbijen od strane Narodne Skupštine. Srećom, u vidu CCC-ovih zaključaka, Makron je obećao da će istražiti mogućnost da se u francuskom zakonu prepozna ekocid. Međutim, moraćemo ostati oprezni da osiguramo ambiciozni pogled na ekocid ne bude zamenjen minimalističnom reformom trenutnog zakonodavstva. Na evropskom Écologie-Les Verts 2020 letnjoj konferenciji, francuski ministar pravde izjavio je da će priključiti “prekršaj za povrede zemljišta, vode i vazduha” u nacrtu zakona kancelariji evropskog javnog tužilaštva, iako je ova EU direktiva trebala biti uključena u francuski zakonik od 2010.
Postoje ohrabrujući znaci na evropskom nivou takođe. Problem ekocida uzvišen je još 2012. godine, sa predlogom Evropske građanske inicijativa (ECI) da se prepozna zločin ekocida. Ovaj mehanizam, koji je na neki način panevropska peticija, može zahtevati Evropskoj Komisiji da da predlog za zakonodavstvo, dokle god može da skupi barem million potpisa građana koji žive u bar četvrtini zemalja pripadnica EU. Nažalost, ECI je bio neuspešan.
U 2008., Evropski Parlament pobedio je ključnu pravnu bitku prihvatajući Direktivu za Zločine Okoline, koja je usaglasila kriminalni zakon o zaštiti okoline. To zahteva države članice da sprovedu efektivne kriminalne sankcije za izvesna štetna delovanja, kao što su ilegalno ispuštanje čestica u vazduh, vodu ili zemljište, ilegalna trgovina divljim životinjama ili ilegalan transport otpada. Međutim, direktiva pati od ogromnih nedostataka: krivični prekršaji ne uzimaju u obzir štetu nanetu samoj prirodi i još uvek nisu pravilno sprovođene od strane domaćih javnih vlasti. Zeleni u Evropskom Parlamentu se još uvek bore za ambiciozne promene ovog zakona. Međutim, ovo će verovatno videti jak otpor od strane Desnice, koji će pokazivati na ozbiljne zakonske posledice ove promene predrasuda za multinacionaliste, kompanije (poput Shell, ExxonMobil, Chevron, Total i BP) koji su, između 2010. i 2018., potrošili ne manje od 251 milion evra na lobing u Briselu.
Borba da pretvorimo reči u akciju
Još od Vijetnamskog Rata, bilo je nebrojeno ekocida širom planete, od veoma spektakularnih primera jedinstvenih izvora do nečuveno raširenih slučaja. Međutim, svi imaju zajedničke osobine: izvršioci – ne samo multinacionalisti koji izvlače i/ili zavise na fosilnim gorivina, ali nekad države ili njeni poglavari takođe; i žrtve – često najsiromašniji, nesigurni radnici, domorodački stanovnici tog ekosistema razoreni. I, naravno, sama priroda.
Danas, borba za priznanje i kažnjavanje ekocida je dostigla ključni momenat. Nikad pre građanski pokreti vezani za klimu nisu bili toliko jaki; nikad pre nije ova planeta pala u tako duboku krizu životne sredine i socijalne-ekonomije; i nikad pre nisu toliko vrata za šansu za promenu bila otvorena.
Kratkoročno, veliki napredak izgleda moguć u mnogo država, uključujući države pripadnice EU. Belgijski Federalni Parlament trenutno razmatra da li da doda zločin ekocida u državni zakonik i da predloži sličan amandman Rimskom Statutu. U Švedskoj, nekoliko matičnih političkih partija su podržale parlamentarne pokrete sponzorisane od strane Zelene MP Rebecka Le Moine koja poziva na kriminalizaciju ekocida. U Francuskoj, vlada se uputila u spin kampanju predlagajući novi prekršaj izazivanje prostranjenog zagađenja, koji su lukavo nazvali “prekršaj ekocida”; ali ekocid kampanja nije lako prevarena, i boriće se da termin ne postane beznačajan. Postoji progres na evropskom nivou takođe, sa Parlamentarnim Odborom za Razvoj EU prisvajajući amandman pozivajući da ekocid bude priznat internacionalno, i ohrabrujući razvoje u revizijama zakona za zaštitu životne sredine. Prošlog Oktobra, takođe sam sastavio devet kolega parlamenta iz sveta da pokrenemo Internacionalnu Parlamentarnu Alijansu za Priznanje Ekocida: ecocidealliance.org.
Ova bitka je bitna i hitna: borka protiv ekocida, borba zagađenih mnogo protiv onih malo što zagađuju, je prioritet za pravdu zaštite životne sredine, ona koja je suštinski povezana sa istorijskim bitkama za socijalnu pravdu u našim društvima. To je bitka za koju se sad moramo boriti zajedno.
Prevod: Ivana Vojnov
Fotografija: Magneto Magazine
This project is organised by the Green European Foundation with the support of Green Forum and with the financial support of the European Parliament to the Green European Foundation // Tekst je preveden u okviru projekta Zelene evropske fondacije (Green European Foundation) uz podršku Green Forum-a i uz finansijsku podršku Evropskog parlamenta.
glasnikokvir.wordpress.com 