Užasan događaj masovnog ubistva, koji se dogodio 3. maja u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” i ostavio devetoro mrtvih i sedmoro povređenih je potresao celu Srbiju. Dan potom, u okolini Mladenovca država je opet prepadnuta kad je ubijeno osmoro i ranjeno još četrnaest kada je iz kola pucano iz automatske puške na nasumične prolaznike. Ovakva dešavanja se ne smeju ponoviti i predstavljaju izuzetno mračne momente u istoriji Srbije. Činjenica da su desili dan za danom jasno ukazuje da nije reč o jednokratnim incidentima, koji će nestati ako vlast zaboravi na njih. Mora da dođe do temeljnih sistemskih promena kako bi se osigurala sigurnost građana/ki države i omogućilo ljudima da nastave sa svojim životima sa ikakvom dozom normalnosti, bez straha i pretnji nasilja.
Jako dugo je poznato da je Srbija jedna od država sa najvećim stopama posedovanja oružija po glavi stanovnika u svetu, sa procenama da na 100 građana ima oko 39 vatrenih oružja u privatnom vlasništvu. Ovde je naravno samo reč o legalnom i poznatom oružju, stvarna brojka je sigurno veća. Tragedije poput ovih su delimično posledica nepotrebno velikog broja privatnog vlasništva vatrenog oružja, koje društvu ne donosi nikakve benefite i čine da se celokupna zajednica oseća samo nesigurnije.
Odaziv građana/ki Srbije je bio jasan i odlučan, dan posle je odana počast žrtvama i protesti u istorijskom broju su organizovani u roku od nedelju dana. Ovo ukazuje jasno da su ljudi protiv nasilja i da žele da se osećaju sigurnim u svojoj državi. Bitan faktor ovih protesta je da zahtevi idu mnogo dalje od samog razoružanja države, što je već najavljeno kao reakcija na ove događaje. Zatražene su ostavke ključnih figura u vlasti, uključujući ministra bezbednosti Bratislava Gašića kao i Aleksandra Vulina, direktora Bezbednosno-informativne agencije, čija je krivica što je uopšte došlo do ovih tragedija. Takođe među zahtevima je zatraženo i oduzimanje nacionalnih frekvencija televezijama “Happy” i “Pink” koje su u više navrata davale medijski prostor licima koja šire govor mržnje i pozivaju na nasilje.
Ova kriza je uzdrmala celo društvo koje je uvidelo do koje mere je nefunkcionalna i neodrživa ova vlast. Pomenute tragedije nisu odovornost pojedinaca, niti bi smelo da se desi da sami moramo uopšte da razmišljamo o sopstvenoj sigurnosti pri izlasku na ulicu, odlasku u školu i sl. Godinama unazad se priča o uslovima na ulicama Beograda, kako se građani, a najviše žene i pripadnici LGBTQ+ zajednice osećaju nesigurnim, pogotovo uveče, usled pretnji od nasilja.
Čelnici vlasti i prorežimski mediji su reagovali neumesnim ismevanjem protesta umesto pokretanjem ozbiljnih akcija koje bi trebalo da osiguraju da se ovakve tragedije ne ponove. Jedna od “konkretnih” akcija je bila i postavljanje pripadnika policija u škole, što dugoročno neće smanjiti stopu nasilja, uprkos popularnom narativu. Dok god su pomenuti na vlasti, moramo da nastavimo da vršimo pritisak i budemo ujedinjeni u empatiji, želji i veri da možemo živimo u jednom sigurnijem i solidarnijem društvu. Izađite na proteste, podrška je važna.
Autor teksta i fotografija: Andrej Zlatović
glasnikokvir.wordpress.com 